Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj sfsštampaj
 

Pošalji prijatelju

Užički kraj

15. 11. 2018.

Autor: N. T. B. Izvor: Radio Luna

Šećer mi je kao prijatelj koji je stalno uz mene

Bitno je da prihvatite šećernu bolest i da je doživljavate kao druga koji je uvek uz vas i prema kojem znate kako da se ophodite, kaže Milenka Perišić, koja se sa dijabetesom „druži“ 23 godine.

Svetski dan dijabetesa ove godine posvećen je porodici. Razgovarali smo sa Milenkom Perišić koja nam je ispričala kako se ona sama nosi sa bolešću, ali i njena ćerka kojoj su lekari otkrili dijabetes kada je bila tinejdžerka.

-   Od dijabetesa bolujem od 23. godine, s tim što mi je i ćerka koja sada imam 26 godina dijabetičar od 14. godine. Znači moja porodica se sa dijabetom druži 35 godina. Svaku bolest je jako teško prihvatiti. Svi mi kad obolimo pitamo se zašto ja, ali smatram da kada bismo morali da biramo od čega ćemo da obolimo i kad bi nam neko „dao“ 10 bolesti, svako bi izabrao šećernu, jer to je bolest na koju se stavlja crta i sa njom se živi. Bitno je da je prihvatite i da shvatite da vam je to najbolji prijatelj koji je svugde sa vama, bilo da ste veseli ili tužni.

 Milenka kaže da je svaki dijabetičar sam svoj doktor.

-Ja znam kolika je moja fizička aktivnost tokom dana, šta ću raditi, šta ću pojesti, da li ću imati stres ili ne. Posle toga dolazi doktor kojem moram ispričati u kakvom sam stanju. On na osnovu toga određuje terapiju i zato je pravilo biti iskren prema onima koji te leče, objašnjava ona.

Često čujemo da šećer diktira svaki minut onome ko ga ima, da su krize naporne i da je u zavisnosti od oblika, teško voditi normalan život.

Prvih 10 godina od otkrivanja bolesti, bila sam jako nestabilna, šećeri su išli do 40 i spuštali se do ispod 1. Kasnije mi je predložena insulinska pumpa 2005. godine. Ona ima određeno vreme kada sama daje insulin i sa njom mi je život dosta komotniji, navikla sam se na nju, ne moram da pratim kada ću sebi da ubrizgam insulin, pumpa to radi sama, kaže Milenka.

I oni koji ne žive sa ovom bolešću znaju dobro da dijabetičari ne smeju ni da pomisle na poslastičarnice. A da li ponekad posegne za kolačima, pa makar krijući i od same sebe?

-Dijabetičari su najveći lopovi, u koje ubrajam i sebe, jer znamo šta ne smemo, a često upravo to što ne smemo radimo. Ne smemo kolač, pa ćemo da pojedemo. Što se tiče ishrane sva predavanja, sve radionice govore o tome. Svi govore da je ishrana i fizička aktivnost najbitnija, ali postoji milion i jedan faktor koji utiče na visinu šećera u krvi. Međutim, mi dijabetičari najviše mrzimo kada nam lekar kaže šta si jeo, pa ti je šećer 25? U tih 25 ne ulazi samo ono što sam jela nego ulazi ceo dan koji je možda bio stresan, u kome jesam ili nisam bila aktivna.

Kada je i Milenkinoj ćerki dijagnostifikovan dijabetes, ona se trudila da to shvati kao stanje u kojem mora da poštuje određena pravila, ali da je ne opterećuje više nego što je potrebno.

-U našoj porodici od nas četvoro dvoje je dijabetičara. Moja ćerka i ja smo to prirodno prihvatili i jedini razgovor o šećeru je na relaciji-treba da idem kod doktora za terapiju, ukoliko je visok šećer nekoj od nas, konsultujemo se o tome koliko da uzmemo insulina. I to je sve. Mira sada ima 26 godina, a sa 14 joj je otkriven dijabetes. Kada je bila mala stotine čokolada moglo je da stoji pored nje, nikada ih nije okusila. Tako da se ona šali da je dobro što je baš ona dobila šećernu bolest, jer slatkiše nikada nije ni volela.  Sada Ima sina od dve godine, a trudnoću je iznela možda i lakše nego neka zdrava osoba. Kada se porodila, ostavila je matične ćelije, ako se, ne daj bože, dete razboli. Kada je doktorka pitala zašto ne iskoristi matične ćelije za sebe, Mira je rekla da bez te bolesti ne bi umela da živi.

Od programa posvećenih deci Milenka izdvaja kamp Škola života koji se svake godine organizuje na Goču.

-  Reč je o kampu za dijabetičare od 10 do 18 godina. Tu se mladi uče kako da žive sa bolešću, da normalno idu u školu, da završe fakultete u zavisnosti od želja, i osnuju porodcu. Poenta je staviti im do znanja da se oni ne razlikuju od svojih zdravih drugara i da mogu da postignu isto što i oni. Kamp posećuju deca iz cele Srbije, tačnije iz 25 gradova koji su u savezu udruženja dijabetičara, ispričala je Perišić.

Kao predsednica za borbu protiv šećerne bolesti Užice Milenka pomaže onima kojima je potreban savet, informacija u vezi sa trakicama za merenje šećera, uslova odlaska u banju ili hiperbaričnu komoru.

-   Svi koji dođu na pregled od svog doktora mogu dobiti moj kontakt. Grad Užice nam nije izašao u susret da nam obezbedi prostor gde bi ti ljudi dolazili. Nama treba soba tri sa tri gde će ljudi da dobiju podršku i dodatne informacije-kako se radi glikemijski profil, saveti šta sme da se jede, a šta ne. Najveća podrška je potrebna ljudima kojima dete dobije dijabet. Dete nije ni svesno šta se desilo, ali je porodica pod ogromnim stresom. Treba njima objasniti-kako se živi sa tim, na šta imaju pravo. Na primer mnogi dijabetičari ne znaju da mesečno imaju pravo na 50 traka i ne koriste tu pogodnost. Značilo bi nam da imamo jednom sedmično mesto gde će ljudi dolaziti da razgovaraju s nekim od nas iz udruženja u terminu koji dogovorimo, kaže ona.

U Užicu ima oko 4000 obolelih, ali taj podatak nije potpuno verodostojan jer ima onih koji ne znaju da boluju od ove bolesti. Farmaceutske kuće s kojima udruženje sarađuje doniraju aparate za merenje šećera koje se posle dele pacijentima. Na internom odeljenje užičke bolnice svaki novootkriveni dijabetičar po izlasku dobija aparat za merenje šećera. Udruženje postoji od 2007. godine i broji 360 članova.

Više ne učlanjujemo nove članove, jer nemamo svoje prostorije. Ranije smo delili prostor sa Klubom 3. Dva puta smo od Grada dobijali pomoć. Prva je bila na početku osnivanja udruženja i druga pre četiri godine. Od tada svake godine podnosimo projekat, ali nam se sredstva ne odobravaju.

Glavni prihodi udruženju stižu iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Oni finansiraju sva udruženja u savezu, ali, kako kaže Perišić, to je premalo novca, od kog ne mogu da se podmire ni troškovi za kupovinu trakica za merenje šećera.  Pacijentima je na raspolaganju preventivni centar u Domu zdravlja gde od sedam do 15 sati mogu da provere parametre šećera u krvi.

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage