Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj sfsštampaj
 

Pošalji prijatelju

Užički kraj

16. 09. 2017. Užice

Autor: Aleksandra Ranković Izvor: Radio Luna

Svedobro u nama? (AUDIO)

Premijerno izvodjenje komada Svedobro, Stevana Vraneša, reditelja Nemanje Rankovića, Užičanima probudilo emocije i kolektivnu želju za širenjem dobrote.

Svako od nas dodje u godina kada se podvlače crte, svode bilansi stanja, uspeha i neuspeha, počnu lična preispitivanja koliko smo ostvareni, poštovani, zadovoljni...A kada ostanemo u mraku svog kutka, sami sa sobom i pogledamo se, istina teško,  u razbijeno ogledalo, otavara se Pandorina kutija.  Ko smo mi? Gde smo? Šta smo  dobro uradili za sebe? Da li smo ikada nešto dobro uradili za druge? Da li smo dobri roditelji, sinovi i kćerke, partneri, prijatelji, kolege, komšije? Da li nas ljudi uvažavaju ili iskorištavaju? Da li manipulišemo drugima zarad lične koristi, gazeći preko  leševa? Da li smo iskreni prijatelji? Ili nastavljamo druženja jer bi trebalo čuvati „prijatelje za ne daj Bože“? A kada se potpuno ogolimo sami pred sobom, u trenutcima očaja, depresije, frustriranosti, kada u nama prorade iskrene emocije koje vešto skrivamo pred muževima koje odavno ne volimo a ni oni nas, pred decom koju volimo a ona nas iskorištavaju, pred roditeljima kojima nije jasno da se poštovanje zaslužuje, pred malogradjanskom palankom koja sebi daje pravo da nas ocenjuje i procenjuje....plačemo i pitamo se da li volimo i da li smo voljeni?

Odavno smo počeli da mrzimo sebe...ali i druge. Sami smo i vrištali bismo od bola.

Ovo su samo neke od tema kojima se mladi pisac, dramaturg iz Beograda, Stevan Vraneš bavi u drami Svedobro, izmišljenom selu kojem nisu odredjeni geografski okviri, smestivši pet nesrećnika u zabit u koju je neko od njih pobegao od sebe a neko želi da pobegne  iz nje, ali i od sebe.

Nemanja Ranković, reditelj Narodnog pozorišta Užice je na lak, životan, emotivan ali ne i patetičan način vešto ušao u karaktere tri žene i dva muškarca koji su deo nas, malih običnih smrtnika.

U centru zbivanja su dve „najbolje drugarice“, večite rivalke koje svaka na svoj način preživljava krizu srednjih godina i dostojanstveno nosi svoj krst. A kada padnu maske one saznaju mnogo toga nepoznatog jedna o drugoj...o njihovim večitim borbama da sačuvaju dostojanstvo, moral, bez obzira što je cena visoka. I jedna i druga su nevoljene i same!

Melodrama Stevana Vraneša je priča o samoći, stegama, okovima koje nosimo, samoći bez obzira da li smo istinski sami, zatvoreni u šumi, na kraju sveta ili smo sami u metropoli, u „srećnom braku“, okruženi mužem i decom, uspešnom karijerom i lažnom srećom.

Užička publika sa kojom smo razgovarali, bez obzira na godine, kaže da je srećna što se posle dugog niza godina na našu scenu vratila melodrama, priča o nama, malim-velikim ljudima koji se borimo, tragamo za boljim sutra, smejemo se i plačemo, odlazimo i vraćamo se i uvek verujemo da je svedobro u nama!

 

Pisac Svedobra, Stevan Vraneš kaže za Radio Lunu da je inspiraciju za komad pronašao u okruženju, u ličnom životu i životima svojih prijatelja, komšija...

„Ono što me zanima je običan čovek, neko koga vidjamo svaki dan na ulici, komšija ili prijatelj. Od svih tih ljudi ja sam godinama skupljao parčiće koji su se sklopili u pet junaka u izmišljenom mestu Svedobro.

Zahtevi pred nama danas su teški. To je dodatni teret generacijama koje su sada kako umemo da kažemo u najboljim godinama,  u odnosu na pre trideset, četrdeset ili više godina. Nikada nije svedobro. Mi samo možemo da tražimo, tragamo za tim i uživamo u trenutcima kada to postignemo. Lično se trudim da umesto da  stalno idem ka nekom cilju, probam da nadjem svedobro u procesu u onome što se tog trenutka dešava.“-rekao je za Radio Lunu Stevan Vraneš.


„Tekst se bavi o samoći svih nas, bez obzira da li živimo sami ili imamo porodicu ili nekoga drugog pored nas. Proteklih decenija svi sistemi po kojima su naši roditelji funkcionisali su narušeni. U ogromnoj borbi mi smo ostali sami. Svako pokušava da nadje razlog da ide dalje, uvek ide iz početka, i kad sve to zaokružimo opet ostajemo sami. Ranije se smatralo da neko ko nema muža, ženu, decu da je sam. A ovaj komad ali i život pokazuju  da to nije merilo samoće. Čovek mora od malih nogu raditi na sebi, da uživa u malim stvarima, da neguje prijateljstvo jer prijateljstvo može čoveka održavati i biti mu stimulans da ide dalje i da napreduje.“-rekao je za Radio Lunu Nemanja Ranković, reditelj.

 

Glumica Tanja Jovanović iskreno za Radio Lunu kaže da je za nju lično, ova predstava veoma emotivna, složivši se da je ovo priča o ženskoj solidarnosti i samoći, komad koji otvara mnoga pitanja.

„Komad nas preispituje šta je to pobediti sebe? Šta je to izdati sebe? Ovo je priča o samoći. Moja Marina, lik koji igram je veliki borac. Bez obzira na razne situacije, na prirodu ljudi i karaktere, ona se trudi da ostane dosledna svedobrom u njoj samoj, bez obzira gde se nalazi.

Predstava se tiče svih nas, i žena i muškaraca. Svaki lik je satkan od nečega gde se neko može pronaći ili potražiti odgovore na neka pitanja. Ja sam se kroz svoj lik Marine trudila da pobedim život! Jako volim svoju Marinu.“-rekla je za Radio Lunu Tanja Jovanović, glumica koja igra lik borbene Marine.

Iako je predstava otvorila brojna pitanja, navela nas na ocene i procene nas samih i drugih, na nama je da upravljamo svojim životima. Ipak, ako smo dobri sami sa sobom i ako nam je dobro u sopstvenom društvu, naučićemo da širimo svedobro. Dobro je u nama! Samo ga treba prepoznati!

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage