Naslovna  |  Slobodnovreme  |  Ima li nade u oku posmatrača?
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj sfsštampaj
 

Pošalji prijatelju

Slobodnovreme

16. 11. 2017. Užice

Autor: Jelena Penezić Izvor: Radio Luna/ foto izvor: Narodno pozorište Užice/JPF

Ima li nade u oku posmatrača?

Dokle pogled seže, u režiji i po autorskom tekstu reditelja Arpada Šilinga, treće festivalske večeri pred publikom 22. JPF Bez prevoda u izvođenju Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja.

Dokle god pogled seže na maglovitoj pozorišnoj sceni života prepoznajemo muku, jad, strahove, želje i nade osam malih, običnih ljudi i situacije 26 karaktera, prikazanih glumačkom igrarijom ansambla Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja.

I Cetinje i Užice i Budimpešta i Rim, i the small country down, down there, bez prevoda shvataju ogoljenu istinu suženog životnog prostora i teatar grubosti što, kako podseća selektor Bojan Munjin, slika vreme u strašnim, dodaćemo i realnim, tonovima.

Realnost je inspirisala poznatog mađarskog reditelja Arpada Šilinga da se upusti u istraživanje malog sveta istočne Evrope, da ponudi situacije i karaktere i oblikuje dramski tekst uz pomoć glumačke improvizacije, odnosno mišljenja, ličnog unutrašnjeg doživljaja, sukoba i reakcije glumaca na životne ispovesti običnog čoveka ili priče iz mašte.

Zajednički autorski rad reditelja, dramaturga i glumaca je iznedrio umetničko delo koje se buni protiv bezizlaznih životnih situacija, aktivističku predstavu i dokumentaristički prikaz sistema bez duše i života u malom svetu u kojem se radnici otpuštaju, fabrike zatvaraju, generacije i bračni partneri ne razumeju, od kojeg mladi beže, u kojem se stariji lome i običan čovek ne snalazi.

Nije bio potreban ni kostim, a nisu falili ni svetlo ni nameštaj na sceni, da bismo na 22. jugoslovenskom pozorišnom susretu prepoznali sebe i svet oko sebe, razumeli i proživeli oguljenu stvarnost, dočaranu predanim, koncentrisanim timskim radom glumačkog ansambla državnog pozorišta iz Crne Gore.

Bez prevoda i ružičastih naočara, bistrim pogledom se video život ugroženog čoveka krvavih nogu u tuđim cipelama i suženom prostoru. Onog čoveka koji se udaljava od realnosti bežeći od muka, krivice, odgovornosti, rada, ucena, nedaća, u potrazi za sopstvenom egzistencijom, časnim poslom, šemom, žrtvenim jarcima, crnim ovcama, za izborom, idejom, supermašinom, izgovorima, moralnim načelima, za istinom, pravdom, odgovorom na pitanje ko je kriv ili ko je važniji- pojedinac, društvo ili država.

-         Predstava tretira sredinu u kojoj jedan čovek svojom odlukom može da iščupa šumu i izbetonira nacionalni park. Tretira realnost u kojoj je čovek uništen kao biološko biće i kao kritičko biće jer se sužava prostor da čovek promišlja i razmišlja. Slobodarski duh je planski ubijen, a čoveku je ostavljen prazan prostor, naveo je glumac Aleksandar Gavranić.

Nakon oštrice što ostavi trag u nama, kako podsetiše glumci na reči Šekspira, ostalo je ćutanje.

Dokle pogled seže u potrazi za razumevanjem i saosećanjem, srećom, apsolutnom slobodom, smislom, boljim životom, dok u pećini malog sveta, kao ideje onoga što možemo postati, gledamo u svoje senke i obrise realnosti?

Biramo li stvarnost ili iluziju, konformizam ili marginu i hod po ivici? Magli li se prizor u ogledalu dok gledamo u ono što možemo biti? Dokle zacakljeni pogled seže dok iz krize rađamo promene? Ka čemu je pogled uperen, ka septičkim jamama od ljudi i dnu od života, ka onima ili od onih u kojima sopstveni odraz vidimo ili gore, ka našoj duši što traži malo topline?

Predstava pruža nadu da će možda biti bolje, kad se deca vrate iz inostranstva, spomenu kritičar Spasoje Ž. Milovanović. Hoće li im biti bolje ako se vrate, pita Aleksandra Glovacki koja ne veruje da ima nade ni nakon povratka. Da nema izlaza, a da su mogućnosti ograničene, veruje i deo publike. Krajni domet čoveka jeste da se pretvori u one koji ga kontrolišu, čuo se sinoć komentar iz publike na konferenciji posle predstave čiji je reditelj kraj ostavio otvorenim.

-         Ovaj naš otvoreni kraj je jako gorak. Jedni ga primete kao tračak nade, neki ga vide kao potpuni pad. Niko ne zna šta će biti sa njima. Svi smo kovači svoje sudbine. Ako uhvatiš čvrsto u rukama i to obradiš kako treba, verovatno će biti nešto od toga, a ako se prepustiš sistemu i dopustiš da te Morača šiba levo desno, to je opet svoja sudbina, navela je glumica Nada Vukčević.

Od dioptrije zamagljenog oka posmatrača zavisi koji potez će izvući, na koji način će improvizovati na sceni života, hoće li verovati u ideju dostizanja samoodrživog razvoja ili se vratiti cikličnom poimanju istorije i reciklaži neuspelih ideja.

Gde je tračak nade u realizmu života?

-         Jedini imperativ je zajedništvo. Nama više ne ostaje ništa. Čovek više ne može da se pouzda u sistem, državu, insitituciju, ali je nada u tome da može i dalje da se pouzda u drugog čoveka, poručuje glumac Aleksandar Gavranić.

Jesmo li u stanju da donesemo prave odluke? Možemo li samopouzdanje tražiti pogledom na pučinu ili u čaši piva? Delite li Šilingovu nadu da nas autorefleksija može učiniti jačim?

Dokle god pogled seže, tragaćemo za odgovorima. 

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage